Невенка Бургић

Невенка Мирковић (Бургић) 

Свака прича почиње негде. Моја почиње 10. јуна 1950. у Брусу. Мама, тата, брат, сестра и ја - дивно детињство, испуњено слогом, љубављу и поштовањем.

Полазак у школу био је нешто ново, занимљиво уз обећање самој себи да ћу бити најбоља. Тако је и било. У том периоду први пут стајем на скије и то ми постаје љубав – заувек. Није било стазе на Копаонику која није била моја.

Ту љубав поделила сам са братом и били смо екипа за коју није било препреке. А онда је дошло пресељење за Краљево, нови другари, ново окружење, ново све. Оно што је остало старо био је Копаоник и скијање. Полазак у Гимназију био је у неким „лудим годинама“. Дружили смо се много, а богами и учили. Сећам се првог писменог задатка из српскохрватског језика код професора Љубеновића: „Залазак сунца у Ибарској долини“. Наравно да сам блистала, јер сам читала писмени пред одељењем.

Мало-помало дође и матура, упис на факултет и опет један другачији живот. Још за време студија, радознала по природи, почела сам да путујем по свету. На тим путовањима слагала сам коцкице историје и географије. Пуна глава и пуно срце. Недостајала је бар једна од колевки настанка цивилизације. Али и то ми се испунило. Љубав ме одвела у древни град Багдад, на обали Тигра, у срцу пустиње. Тамо су на свет дошла моја деца и улепшала ми живот и дала му смисао. А онда су на свет дошла њихова деца и продужила ми живот. Оно тужно што се деси у животу, ставиш у ону црну рупу у души, и живиш са тим.

Радни век сам прекидала боравком у иностранству, тако да кад сам се скрасила, провела сам двадесетак година у Народној банци Србије, и одатле отишла у пензију. Достојанствен, весео и емотиван растанак. Памтићу га. После 55 година

И тако док ово пишем, између терапија у Врњачкој Бањи (Ооо младости...), надам се да ће бити још лепих дружења наше генерације.

Јер живот је оно што пролази док ми радимо неке друге ствари.