Мирко Радовановић

 Мирко Радовановић

 

Рођен је 8.9.1950. године у селу Ратина, надомак Краљева, од оца Љубише (живео 80) и мајке Здравке (живела 101) као треће дете, поред старије сестре Мирјане (1946) и брата Слободана (1944). Родитељи пољопривредници, од тешко зарађеног сељачког динара школовали су све троје деце, која нису оскуђевала ни у чему и која су узвраћала најбољим успехом у школи. Било је то лепо и срећно детињство Мирково.

Прва четири разреда осмогодишње школе завршио је у своме селу Ратина, а затим прелази у школу „Вук Караџић“ у Рибници, где завршава осмогодишње школовање као један од најбољих ученика, путујући прво пешице, а затим и бициклом.

Тих година краљевачки Аутотранспорт уводи прву аутобуску линију за Врњачку Бању, па је омањи Мирко умео да користи аутобуски превоз, наравно без куповине карте, међу многим путницима непримећен од дуго година познатог кондуктера Чкаље.

Гимназију „Мирко Луковић“ у Краљеву похађао је од 1965. до 1969. као врло добар ученик. Успомене из гимназијских дана, везане за професоре и њихове посебности, дружења, прва заљубљивања, ђачке бриге и страхове, незаборавне су биле и биће.

Диплому дипломираног машинског инжењера стекао је на Електромашинском факултету у Скопљу, граду где је седамдесетих година студирало више Краљевчана.

Као стипендиста Фабрике вагона Краљево, запослио се и радио на месту пројектанта развоја технолошких процеса, а затим водећег пројектанта, водећег технолога, начелника техничке припреме, директора Вагоноградње. Од 2000. до 2006. ради у индустрији Магнохром Краљево, у годинама пропадања краљевачке привреде.

Од лета 2006. радни век наставља у консултантској кући – Удружењу Qualitass Edukation (сада Срмек), пролазећи обуке и стичући међународне цертификате Quality Systems Menager и Quality Auditor, који му обезбеђују компетентност за послове увођења и оцењивања система управљања квалитетом, заштите животне средине и безбедности и здравља на раду.

Пензију стиче 2015. године, али бављење квалитетом наставља као спољни сарадник цертификационе куће Евроцерт Београд, на чему је и сада ангажован. Супруга Милица, ћерке близнакиње Бојана и Ивана и унуке Мила и Нина највећи су његов капитал.

 Живи у селу Ратина, на уређеном имању својих предака, настојећи да одржи пријатан амбијент за дружење са унукама, ћеркама, зетовима, родбином, пријатељима и комшијама.