Драган Павловић

 Драган Павловић

Рођен је 29. новембра 1950. године, на државни празник, у гружанском селу Петропољу од оца Радована - Шиштека и мајке Станиславе - Буле. Порођај је био веома тежак и обављен је уз помоћ сеоске надри-бабице. Вероватно је то утицало да Драган остане „јединац у мајке“.

До поласка у школу, време је више проводио у Београду, код тетке Даре, него у родном селу.

Та промена места боравка село - град, изазвала је конфузију и збрку у дечјој души. У глави малишана јавила се невиђена радозналост и знатижеља за знањем, техником и новотаријама које су биле доступне у граду.

Основну школу, прва четири разреда, завршио је у оближњем селу Закути, а остала четири разреда у удаљенијем селу Витковцу. Похађање школе у Витковцу и поред свакодневног пешачења, донело је доста лепих и пријатних тренутака. Школа у Витковцу је у том периоду имала статус огледне школе. Тај статус у тадашњој Југославији имало је само 20 школа. Школа је поседовала библиотеку, ђачку кухињу, кино представу сваке суботе, телевизор и још неке техничке иновације (разгласну станицу, бицикле, скије и друго).

Тако се ученички живот малог Драгана уклапао са животом у Београду у току распуста. У школи је радила и напредна секција техничког образовања, где је Драган направио електро моторчић и електрично звоно на батерије, који су приказани на ученичкој изложби која се одржавала на крају школске године. У осмом разреду био је победник школског такмичења из математике и као такав учествовао на Општинском такмичењу у Краљеву. 

По завршетку осмог разреда уписао се у Гимназију у Краљеву, математички смер. Сада се путовање продужило возом до Краљева, што је допринело познанству са новим друговима из околних села, који су такође путовали у разне школе у Краљево. Гимназију је завршио веома успешно - није понављао ни једном.

Са доста колега, 1969. године, по завршеној матури отишао је у Скопље, где је уписао Електротехнички факултет. Избор је пао на Скопље, јер тамо није било пријемног испита. Након мало дужег студирања, стекао је диплому инжењера електроенергетике. Поред дипломе, у Скопљу је стекао трајно и искрено пријатељство са девет својих колега. То пријатељство се претворило у међусобна кумства и 37 међусобних сусрета, сваке године, последње недеље месеца маја, широм наше земље. Ти сусрети су се одржавали све док корона није учинила своје. Период боравка у Скопљу представља нешто чега се Драган увек радо сећа.

По завршетку факултета, иако је био стипендиста Фабрике вагона Краљево, на препоруку колеге из Чачка, запошљава се у Фабрици термотехничких уређаја ЦЕР у Чачку. У ЦЕР-у је био лепо примљен и као инжењер ЦЕР-а пропутовао је целу Југославију. Због већег стручног изазова, прешао је на рад у Рудник магнезита ,,Шумадија“, који је пословао у оквиру краљевачког Магнохрома, у нади да ће се тако лакше вратити у Краљево, ближе родитељима и свом корену.

Међутим у ,,Шумадији“ се „догодила љубав“ - срео је изабраницу срца свог - Мирјану Теофиловић. Тако је судбина хтела да од повратка у Краљево остане само жеља. У „Шумадији" је провео двадестак година бавећи се рударском техником у којој је за тадашње српско рударство било прилична непознаница, поготову са појавом метана у руднику магнезита.

Променио је још две фирме. Радну каријеру завршио је у Електродистрибуцији - Чачак, радећи углавном на руководећим радним местима.

Пред пензионисање 2015. године суделовао је у пројектовању, изградњи и пуштању у рад прве соларне електране у чачанском крају. С обзиром да је поседовао велико стручно искуство, поседовао је одговарајуће лиценце и као судски вештак доприносио је праведном решавању бројних судских спорова.

У браку са супругом Мирјаном изродили су и однеговали двоје деце, ћерку Катарину, данас дипломираног фармацеута, и сина Владимира, данас дипломораног економисту, и од њих има петоро унучади.

Своју родну кућу у селу Петропољу није запоставио, већ ју је претворио у пристојан кутак за одмор и рекреацију. Ту, у својој кући, чува слике, стари новац, маркице, књиге које ревносно сакупља по антикварницама, бувљацима и чека пријатеље да сврате на кафу, домаћи мед и ракију.

Упкос бројним изазовима успео је да очува свој корен.