Бранислав Руменић

 Бранислав Руменић

 (1950 - 1995.)

 

Рођен 20. априла 1950. године у породици Оливере и Живана Руменића, Бранислав је, поред бабе Лепосаве за коју је био нераскидиво везан, до поласка у школу проводио безбрижно детињство у најужем градском језгру. Као и многи дечаци тога доба, кренуо је у школу без икакве сумње да ће свет увек остати место пуно чуда и могућности. У Основној школи „IV краљевачки батаљон“ његово детињство почело је да добија нови облик. Његова љубав према музици и уметности није остала непримећена па је, као члан школског оркестра хармоника, био део сваке значајне приредбе где је музиком изражавао мисли и емоције. Да није заостајао ни у другим сферама уметности, сведоче његови ликовни радови који су годинама красили зидове школског ходника.

У Гимназији „Мирко Луковић“ почео је да гаји интересовање према нечему што је било изнад уметности – према војсци, а љубав према униформи, реду и дисциплини која ће га касније довести до херојства, појавила се као нова светлост у његовом животу

Иако је било видљиво све веће интересовање за авионе који су у пролеће 1969. пробијали звучни зид изнад Краљева и честе посете локацији на којој су се назирале контуре будућег аеродрома у Лађевцима, у јесен исте године постао је питомац Војне академије противваздушне одбране у Задру, а први корак ка великој будућности није био само пут ка војном позиву, већ и ка судбини. Четири године касније у Краљеву је на киосцима у рекордном року распродато издање часописа за војна питања ,,Фронт“ на чијој се насловној страни, као први у класи и један од најбољих икада, нашао са двојицом колега.

Први професионални распоред на месту командира вода, врло брзо команданта батерије, био је увод у низ ванредних унапређења и, након ригорозне селекције у дугом периоду, избор за одлазак на усавршавање у иностранству. Избор је пао на школовање у војној бази противваздушне одбране Форт Блис, у Ел Пасу америчке државе Тексас, а високу војну школу у рангу више академије је за само годину дана завршио као други у класи. У Америку је са породицом отпутовао као капетан прве класе, а по повратку врло брзо унапређен у чин мајора, након чега је до одласка из Задра био ангажован као наставник на Академији. Стечена знања преносио је и колегама у иностранству, а повратак из Кувајта и прелазак у Другу управу безбедности били су корак ка дипломатији на положају војног аташеа.

У ратном хаосу почетком деведесетих година прошлог века нашао се пред најтежим изазовима свог живота. Његов таленат за дипломатију и осећај за безбедност допринели су да успешно евакуише питомце Војне академије и војску из опкољене касарне и безбедно их спроведе до Сарајева.

Убрзо је постао официр за везу са страним војним снагама и војним изасланицима и на том положају, у околини Вуковара 29. маја 1995. године у ружичастој зони између народа и припадника УНПРОФОР-а, окончао је живот као један од најперспективнијих официра ЈНА.

У мирнодопским условима слободно време је проводио окружен моделима авиона које је састављао са великом страшћу. Од најраније младости био је привржен музици, свирао је гитару, а посебну наклоност показивао ка плесу.

У браку са супругом Нилом добио је два сина, старијег Станка који у Београду успешно обавља послове телевизијске монтаже и млађег Душана који се определио за живот у Ирској.

Међу бројним наградама и признањима које је заслужио током радног века посебно место заузима Медаља за храброст „Милош Обилић“.

У свакој причи о херојима постоји моменат када њихов живот пређе у легенду. Тако и Бранислав Руменић остаје у сећању свог народа, не само као војник, већ као човек који је живот посветио служби и безбедности других. О томе сведоче споменик на Тргу Јована Сарића и једна улица у Краљеву, као сећање на изузетног човека који је знао како се лети изнад облака, али и изнад животних изазова.

Оставио је за собом причу која се неће заборавити.